Шта се Британцима више исплати: да остану, или – да оду? Колико год презирали европске институције, и били по мом скромном мишљењу у томе у праву, овде се у ствари води битка између срца и новчаника.
Новчаник показује да ће брегзит бити скуп. Зато што Европска унија има једну нагазну мину, коју су вероватно смислили баш сами Британци, како би заштитили свој драгуљ у круни – сектор услуга (финансије, адвокатура, ревизија, медији, архитектура, фармацеутска истраживања... и шта све не). Томе је кумовала још Маргарет Тачер, којој је овај аргумент био одлучујући: Британија пресудно зависи од извоза услуга, па је чланство у ЕУ нужно јер осигурава неометани приступ читавом европском простору. Нико ван ЕУ овде нема приступ, а да би на тржиште ушао – преговара се услуга по услуга, параграф по параграф, од којих сваки поскупљује пословање – и значајно смањује профит
Како би се фирме из Даблина, Париза, Франкфурта или Милана радовале да Британија оде, па се врати да преговара о повратку у овај сектор – газећи по минама које су сами поставили, а сад не могу да их прескоче! Не би их то, наравно, сасвим истерало, сувише су добри. Али би британске фирме морале да отворе филијале у земљама ЕУ у којима желе да послују, што је сасвим непотребно, али је баш згодно кад некоме хоћеш да загорчаваш живот. А кад Британија испреговара повратак, ееее, онда ће поново морати да живи по европским законима – на које више неће имати право вета.
Да иронија буде већа, сваки озбиљнији споразум са Европском унијом, попут оних које су склопиле Норвешка или Швајцарска, подразумева и то да ове земље уплаћују позамашне своте у буџет ЕУ. Ко хоће више привилегија, плаћа скоро као да је у ЕУ (Норвешка по становнику плаћа само десет одсто мање него Британија). Ко хоће мање споразума – плаћа мање (Швајцарска по становнику плаћа упола мање него Британија). А заузврат и једни и други добијају мало тога. На европске законе не могу да утичу, а морају да их примењују, не добијају ни субвенције ни паре за истраживања... па кад се сва давања саберу испада да је јефтиније бити члан Европске уније!
Како би се фирме из Даблина, Париза, Франкфурта или Милана радовале да Британија оде, па се врати да преговара о повратку у овај сектор – газећи по минама које су сами поставили, а сад не могу да их прескоче!
Оно што Норвежане и Швајцарце ту највише нервира јесте то што морају да прихвате све „четири слободе” – слободу размене робе, услуга, као и слободно кретање капитала и радне снаге, а барем ту, четврту, никако нису хтели. А сад морају да је поштују више него Британци, па се прича свела на то да Норвешка сада прима седам, Швајцарска чак једанаест, а Британија свега нешто преко два и по имигранта на хиљаду становника. Што се у пракси свело на чисту иронију, где Британија од зимус примењује споразум са ЕУ о „сигурносној кочници за емиграцију” и несметано кочи нове уласке, док Швајцарска, која је сличну одлуку донела на референдуму, о томе једноставно не може ни да сања, јер би се тиме сви до сада потписани споразуми аутоматски прекинули (активирала би се чувена „гиљотина”, која за непоштовање једног прописа поништава све прописе који су до тада уговорени).
Да ли би Британија могла да испреговара неки споразум бољи од швајцарског или норвешког? Није немогуће, али је тешко замисливо. Све важније земље ЕУ вероватно би тражиле нове уступке, а то би свакако урадиле и Швајцарска и Норвешка... па баш није вероватно да би унија уступила Британији још и то право да обесмисли све што од те заједнице након њеног изласка преостане.
Шта је просечног гласача брига за све то? Њему је важно да задржи посао и живи боље. А да боље бити неће, обавестио их је пре неки дан министар финансија, каже, брегзит ће до 2030. године изазвати пад привредне активности од шест одсто, што би значило да ће свако домаћинство губити око 4.300 фунти годишње. А порез на доходак ће порасти за осам одсто, што ће рећи – не ваља.
Политичари, један по један, почињу да перу руке од брегзита. „Товариш Корбин”, како од милоште зову најпопуларнијег лабуристичког предводника и до јуче искреног противника ЕУ, сада се предомислио и упозорио раднике да ће корпорације у случају брегзита сигурно погоршати положај радника, које закони Европске уније више неће штитити. Осим Бориса Џонсона, на политичкој сцени све је мање харизматичних „брегзитоваца”, и то баш у завршним данима кампање!
И сад је питање – шта ће гласачи изабрати: останак, или разлаз уз породични губитак од 4.300 фунти годишње. Можда ту терористи помогну, па пред саме изборе распале страх и мржњу, те Британци ипак изгласају брегзит. Само, ја се не бих на то кладила.
Професорка Економског факултета Универзитета у Београду
